Maganik i Prokletije, april i maj 2008.
(tekst i fotografije - Dobrica Dabović)

Maganik sam mnogo puta gledao sa raznih strana sveta, divio mu se, čitao o njemu, pričao, skoro se zaljubio … ali nikad nisam bio na njemu.

I onda ga je Djuro organizovao za Vaskrs. Pokušali smo da krenemo vozom u četvrtak uveče (Aca i ja), ali dvojne, trojne rezervacije, kašnjenje od 2 sata u startu, lako su nas opredelili da pokušamo sutradan autobusom i to iz centralne Srbije. A sutradan, do Ušća (jedno 250 km od Beograda), gde smo najzad uskočili u prepun autobus, vozila nas je Sunčica (terali bi mi nju da nas vozi sve do Maganika, ali smo se bojali, s obzirom na njen peti mesec trudnoće i našu uvidjavnost za njeno stanje, da se malo ranije ne porodi i pokvari nam akciju).


Medjurečje

U Medjurečju (ušće Mrtvice u Moraču) taksi nas je istovario u popodnevnim satima. Stavili smo velike rančeve na ledja (a u njima hrana za 5 dana) i krenuli sa nadmorske visine od 200 m ka planini. Izabrali smo put preko Mrtvog Dubokog, gde smo stigli za sat vremena hoda, zadržali se nakratko kod porodice Bulatović (sir i kiselo mleko nismo mogli da odbijemo); a onda strmom stazom još dva sata do katuna Granice (1000 m), gde smo na jednoj istočno ekspozicioniranoj livadici postavili šator.

  
Odmor kod Bulatovića                              Pogled na Komove sa Granice

Ujutru još sat i po uzbrdo do katuna Planinica (tako kaže karta). Tu su nas
sačekali: Djuro (naš vodja), Miša (mornar Popaj), Caca (bivša neukrotiva gorštakinja, sad pitomo jagnjence) i Zvonko (''Zdravko'').


Deo ''puta'' ka Treštenom vrhu

Taj dan smo izdvojili da, najpreciznije rečeno, istražujemo Trešteni vrh - ''sigurno jedan od najzanimljivijih fenomena u planinama uopšte''; sa svih strana nepristupačan, ogroman kameni sto, iscepkan i prošaran hiljadama više desetina metara dubokim oštrim vrtačama. Išli smo preko snegom prekrivenih dolova pored Velikog i Malog Straševa.

  
Djuro u akciji                                          Istraživanje (u pozadini Babini zubi)

Prvo smo pokušali da nadjemo prilaz sa istočne strane (pre dve godine Djuro i Zvonko su ušli sa te strane na vršni plato, bili na samo 30 m vazdušnom linijom od najviše tačke, ali dalje nisu mogli: ponor sa svih strana u pravcu glavnog vrha). Zatim smo po izohipsi krenuli ka severu - tamo nas je od vrha delio 200 m visoki vertikalni amfiteatar. Zatim ka severozapadu; gore, dole, kroz sneg preko vrtača oštrih kao žilet. E tu su nas docekale ''zidine Mordora'', a Djuro nije Smigol (hoću reći: nije imao zadnje namere pa da nas povede tim putem). Već je bilo kasno: zaključili smo: za ovaj put dosta istraživanja; doći ćemo kad se otopi sneg …).


Severozapande zidine Treštenog vrha

Sutradan smo logor premestili do katuna Maganik. Kolibe u katunu su bile prekrivene snegom i do 2 m visine.

  
Na katunu Maganik                                          Na Medjedjem vrhu

Kaže Djuro: ''danas će biti tura za odmor, nekoliko sati''. Krenuli smo preko prevoja Štrbina (1900 m), ka najvišem vrhu Maganika - Medjedjem vrhu (2139 m). Kroz alpske motive za nekoliko sati smo na njemu. Vraćamo se do prevoja i penjemo se na Kokotov vrh (2001 m). Sa njega silazimo ka zapadu do prevoja Veliki Prijevor i osmatramo teren za sutra planirani Kurozeb. Mnogo je snega, daleko je, sumnjičav sam de ćemo moći ćak tamo sa velikim rančevima. U povratku idemo drugim putem preko katuna Rekočica; bolje reći malo lutamo, ali uz pomoć GPS-a i karte, a po vejavici, pred sam mrak stižemo do katuna. Laka tura od 12 sati po snegu, sa mokrim nogama … vec smo odlučili da se ''povučemo'' sa planine, ''malo'' smo se umorili …


Ka Rekočici

Ponedeljak, valjda, spuštamo se preko Granica i Mrtvog Dubokog do ulaza u kanjon Mrtvice i kraj kuće, opet Bulatovića, postavljamo šatore. Djuro, prema sopstvenom priznanju jedva živ, odlazi za Srbiju, a mi preostali prolazimo kroz kanjon podivljale Mrtvice.


Motiv iz dvorišta Bulatovića, nedaleko od ulaza u kanjon Mrtvice

  
Kapija želja                                                     Mrtvica


Mrtvičke grede

E, sutra, mornari i jagnjići na more, a ''crni djavo'' i ja u Grbaju, na Prokletije, da otvorimo sezonu. Posle celodnevnog puta, oporavka uz dva mešana mesa u Beranima, predveče stižemo u dom Radničkog. Kiša.


Dolina Grbaje i Karanfili

Sutradan oblačno, vlažno vreme, idemo samo do Volušnice (1879 m), sa koje se obično pruža najlepši pogled na Karanfile. Uveče čekamo ''rulju od 15 izbezumljenih bosanaca'' iz PD ''Bjelašnica''. Kako bi lakše podneli šok koji neminovno sledi i sami se izbezumljujemo od piva. Pre toga smo iz doma isterali 3 izbezumljena Poljaka, kako bi napravili mesto za ''ove''. Spavao sam na daskama, kad su divlji počeli da urlaju …dugo se nije moglo zaspati.


Na Trojanskim vratima

Nas dvojica, ujutru, krećemo ka Karauli (1915 m) i na vrh na kome do sada nismo bili - udaljeni Trojan (2190 m). Vreme je lepše nego prethodna dva dana, pa bosanci, nakon što se dodatno izbezumljuju jutarnjim pogledom na dolinu Grbaje i Karanfile, kreću ka Volušnici i Popadiji.
Put do Trojana je dug i nimalo lak, ali je uvek veliko zadovoljstvo po prvi put penjati neki vrh. Sa Trojana se pruža najlepšti pogled na Gusinje, varošicu 7 km udaljenu od Grbaje. U povratku preko katuna podno Popadije pravimo kružnu turu Vojnim putem. U povratku, videli smo neki dim, pa smo se bojali da su ovi već uspeli da zapale dom, no, srecom, još se nisu ni vratili … malo mira, pred dugo veče …


Očnjak

Očnjak je vrh, ne toliko težak, koliko opasan, iz razloga što od visine od 1800 m, kada počinje strma kosa rampa, koja je prekrivena snegom a ispod travom, ukoliko padnete onda letite duboko (kako bi neki rekli: sav je Recycle Bin). Inteligentno smo krenuli tek u 6,15 časova, a s obzirom da je bilo toplo i da je sneg pomalo ''držao''. Prvi ide, uvek ''rajska dušica'', a za njim ja, Motika, Nox, Leila i Emir.

  
Deo ekipe na Očnjaku                                      Silazak sa Očnjaka

Od početka kose police se ne osiguravamo, iako nije ni malo prijatno, penjati tako kroz mekan sneg sa travom kao podlogom, dok iza vas vreba ponor. Nakon završetka rampe, krece stenoviti deo uspona, kroz stene ali bez snega i osiguran ne talo lošom sajlom. Medjutim, sneg se tek otopio i sve je jako krušljivo, tako da se dva puta mora proveriti svaka stena za koju se hvata. Jedna mi pada na nogu … kako to boli osetio sam tek 8 sati nakon udarca.
Na vrh smo izašli sukcesivno za 3-4 sata.
Gore je lepo, toplo … sat vremena.


Pogled sa Ocnjaka na Severni vrh

Aca se spušta, solo; eufemistički se izražavam: mnogo rizikuje …
Mi, ostali, od početka rampe, sa osiguranjem; Motika i Emir neizmenično idu prvi i prave štandove u mekanom snegu, a ponegde gde za to ima uslova i u steni. Polako odpenjavamo. Sporo ide, ali sve drugo bi bilo čist ekstremizam i direktno izazivanje sudbine. Dodatni problem sam imao jer mi nisu funkcionisale dereze, tako da mi je u detaljima, sa tankim snegom i vertikalnom travom, bilo ''veoma zanimljivo''. Niz policu smo se spuštali čitavih 6 sati. Kad smo stigli do lakšeg terena, kad je ponestalo adrenalina, i noga mi je ''proradila'', skoro do jauka!


Motika osigurava

Ostali deo ekipe je tog dana popeo Karanfil Ljuljaševica I i II.
Veče je bilo ''opušteno''.


Ako ne možeš da ih pobediš ...

Ujutro smo se oprostili sa našim dragim prijatejima iz Sarajeva i krenuli kućama.

 
All contents copyright (C) Since MMVIII * PK VRBICA, Velika Plana, Serbia * All rights reserved